Sumnja

Zašto je lakše da se ne veruje nego da se veruje?

Lakše je da se ne veruje nego da se veruje zato što je neverovanje čin silaska, dok je verovanje čin uspona. Lakše je sići nego popeti se.

Lakše je da se ne veruje nego da se veruje zato što je neverovanje čin rušenja, a verovanje čin građenja. Teže je graditi nego rušiti.

Lakše je da se ne veruje nego da se veruje zato što je neverovanje delo našeg egocentričnog uma, dok je verovanje delo našeg samodajućeg srca.

Zašto ne verujemo? Ne verujemo zato što se plašimo jedinstva, plašimo se prostranstva. Kad uđemo u prostranstvo, mi osećamo da gubimo naš identitet, našu individualnost, gubimo samo naše postojanje. Ali, zaboravljamo neporecivu istinu da naš ulazak u prostranstvo nije ništa drugo do proširenje naše obogotvorne svesti.

Kad ne verujemo u Boga, kad ne verujemo u stvarnost, Bog ostaje isti. Ali, tad neznanje dobija priliku da nas moćnije i potpunije obavije. Kad verujemo u Boga, Božija samilost dobija izuzetnu priliku da krajnje moćno deluje u nama i pomoću nas.

Što dublje ulazimo u duhovni život, to svesniji postajemo sposobnosti neverovanja i verovanja. Neverovanje je isto što i uništenje. Verovanje je isto što i novo stvaranje. Svaki put kad poverujemo u nešto, mi vidimo lice novog tvorca unutar nas i oko nas. A kad odemo još korak napred, u sebi vidimo usavršenog čoveka i oslobođenu dušu.