Vera

Reci nam nešto o veri.

Pre svega, vera nije naivnost ili slepo verovanje. Ona ne podrazumeva da stalno morate da verujete u nemogu će. Ne, to nije vera. Vera je spontano osećanje. Ona ne mari za ljudsko opravdanje. Ona je oko koje vidi budućnost i uvek je u skladu sa višom Istinom. Vrata vere su uvek otvorena Istini onostranoj, i pomoću vere mi prevazilazimo sebe.

Kako možemo da ojačamo našu unutrašnju veru u Boga kad nas spopadne obeshrabrenost u našem svakodnevnom životu?

Molim te da od sad pokušaš da osetiš da je u tvojoj blizini Neko ko ne traži ništa od tebe, već naprosto   hoće da u tebi i oko tebe vidi radost. Postoji Neko ko od tebe neće ništa drugo osim radosti, unutrašnje radosti i spoljašnje radosti. On hoće da ti uvek plivaš u moru radosti i blaženstva. Ako ostaneš u radosti – ne mislim na spoljašnju radost, to jest, muvanje tamo-amo, druženje sa ljudima, kupovina – već ako si u stanju da imaš pravu radost, ako si u stanju da osetiš njen izvor, automatski ćeš steći veru u Boga.

Kad smo zabrinuti, ili kad se nečeg plašimo, mi smesta nastojimo da stvorimo neku vrstu samonametnute vere u Boga. To nije prava vera. Kad smo u opasnosti, mi govorimo: “Bože, spasi me, spasi me!” Ali, mi to kažemo samo da bismo izbegli opasnost. To je bekstvo. Takva vera nije trajna.

Spontana vera nam može doći kad imamo unutrašnju radost, unutrašnje ispunjenje. Sve je unutar čoveka – njegova radost i njegovo ispunjenje. Ko je vlasnik tog unutrašnjeg ispunjenja? Bog. Mi smo samo Njegovi posvećeni instrumenti. Zato, kad osetimo da je spontana unutrašnja radost nerazdvojni deo našeg života, tad možemo da verujemo u Boga, vlasnika beskrajne radosti. Molim te da od sad pokušaš da osetiš svoju unutrašnju radost. Što se tiće tvojih spoljašnjih frustracija, molim te da ne pokušavaš da ih spajaš sa svojom unutrašnjom radošću. Molim te da odvojiš svoju unutrašnju radost od tih spoljašnjih zbivanja. Jedino ćeš tako moći da ojačaš svoju veru u Boga.